MMA (Mixed Martial Arts - Kombinovane Borilačke Veštine) je borilački sport koji se razvio kroz UFC (Ultimate Fighting Championship - 1993). U početku ovo takmičenje je imalo minimalna pravila i ograničenja u borbama, a za cilj da pokaže koja je borilačka veština najefikasnija. Borba je mogla da se vodi u stojećem stavu, klinču ili na zemlji. U svim ovim segmentima borbe, borcima je bilo dozvoljeno da razmenjuju udarce rukama i nogama, izvode obaranja i bacanja, poluge, gušenja... Prve borbe su bile stil protiv stila (Kik Boks protiv Rvanja, Džudo protiv Karatea, Brazilski Jiu-Jitsu protiv Tajlandskog Boksa...). Brzo je postalo jasno da ako borci žele da budu uspešni u ovakvom obliku takmičenja moraju da treniraju različite borilačke veštine. Borci su počeli da kombinuju borilačke veštine u svom treningu (Boks, Kik Boks, Tajlandski Boks, Rvanje, Džudo, Brazilski Jiu-Jitsu...), a rezultat toga je postao poznat kao MMA.

MMA je vremenom od "Borbe bez Pravila" postao najrealniji borilački sport u odnosu na borbu u realnoj situaciji, sa precizno definisanim pravilima koja primarno vode računa o bezbednosti boraca.

MMA Self Defense (Kombinovane Borilačke Veštine u Cilju Samoodbrane) je veština borenja koja se trenira u Klubu Samoodbrane "STAV" i predstavlja MMA adaptaciju za realne situacije. U realnosti ne postoje nikakve norme i pravila koja definišu i kontrolišu kako će se borba "na ulici" odvijati i zbog toga se kao i u MMA možemo naći u različitim situacijama, što zahteva poznavanje Kombinovanih Borilačkih Veština kako bi bili sposobni da odreagujemo.

Veliki broj MMA Self Defense tehnika je identičan sa MMA tehnikama, ali je pristup prilikom njihovog izvođenja zbog povećanog rizika, bezbednosih i drugih razloga usklađen sa realnom situacijom. Takođe, pojedine tehnike koje se koriste u MMA u realnoj situaciji se ne mogu bezbedno primeniti i zato se moraju korigovati a neke potpuno izbaciti. Najveće razlike između MMA i MMA Self Defense-a leže u psihičkom delu, motivima i ciljevima, što je objašnjeno u drugim tekstovima na sajtu:

(Cilj Kluba Samoodbrane "STAV", Razlike Između Borilačkih Veština, Borilačkih Sportova i Samoodbrane i Šta je Samoodbrana?)

 

Kada se govori o Samoodbrani na ovom sajtu i u Klubu Samoodbrane "STAV", misli se na Kombinovane Borilačke Veštine u Cilju Samoodbrane, odnosno MMA Self Defense.

 

Segmenti borbe u Kombinovanim Borilačkim Veštinama u Cilju Samoodbrane:

- Borba u stojećem stavu na distanci.
          - Borba u stojećem stavu u klinču.
          - Borba u parteru.
          - Odbrana od iznenadnih napada.

 

Borba u stojećem stavu na distanici se odnosi na odbranu od napadača koji pokušava da nam zada udarce iz stojećeg stava. Kao takva, može se uporediti sa borbom u kik boksu, tajlandskom boksu, odnosno bilo kojim borilačkim sportom u kojem se razmenjuju udarci rukama i nogama.

U realnim situacijama razmena udaraca u stojećem stavu je vrlo česta, bez obzira kako je borba počela i kako se odvija, uvek postoji verovatnoća da se nastavi ili čak završi u ovom segmentu.

U pojedinim klubovima borilačkih veština i sportova koji pripisuju sebi epitet samoodbrambenih veština, često je ovaj segment borbe, odnosno samoodbrane zapostavljen, ili čak u potpunosti izostaje. Jedan od razloga za to predstavlja nekritički pristup svome radu koji je često propraćen neiskustvom u realnim situacijama, čime logički izostaje i realno sagledavanje efikasnosti primene određenih tehnika. U pojedinim veštinama se uvežbavaju tehnike odbrane od udaraca koji nisu karakteristični za realne situacije ili bar njihov način izvođenja to nije. Takođe, udarci se ne vežbaju, već se samo simuliraju i „provlače“ kroz određene tehnike, čime se njihova upotrebna vrednost znatno ograničava. Nije redak slučaj da u pojedinim klubovima sparing potpuno izostaje, pri čemu se uvežbavanje tehnike svodi na odbranu od napadača koji je uglavnom statičan i kooperatvian, što u značajnoj meri odstupa od realnih situacija. Negativna kulminacija ovakvog trenažnog procesa se odražava u sticanju lažne sigurnosti i nerealnoj predstavi ličnih sposobnosti.

U Klubu Samoodbrane "STAV" ovom segmentu borbe se ozbiljno pristupa jer je on neizostavni deo samoodbrane.

Borba u stojećem stavu u klinču je sastavni deo velikog broja borilačkih sportova (džudo, sambo, rvanje, muay thai...). Klinč podrazumeva međusobno držanje individua koje ga formiraju u stojećem stavu. Razlike u klinču između borilačkih sportova uslovljenje su prirodom samog borilačkog sporta, odnosno načina borenja u istom, kao i pravilima koja se moraju poštovati tokom takmičenja. Naprimer, u džudo-u, dobra klinč pozicija je usmerena na stvaranje osnove za izvođenje bacanja, dok je u muay thai-u ista usmerena na stvaranje osnove za efektivno zadavanje udaraca. Takođe, priroda klinča je u velikoj meri uslovljena opremom, pa postoje značajne razlike na primer, između džudo-a i rvanja, iako oba sporta imaju gotovo identičnu ciljnu usmerenost klinča u stojećem stavu.

U samoodbrani aktivnost napadača u klinču nije ograničena nikakvim pravilima, napadač može iz klinča da zadaje udarce, da pokuša da nas obori ili nešto sasvim treće. Odsustvo pravila i ograničenja u realnim situacijama omogućuje kako napadaču, tako i nama, široki spektar defanzivnih i ofanzivnih aktivnosti u klinču. Klinč u samoodbrani mora da bude nezavistan od odeće koju nosi napadač, odnosno načini na koji ostvarujemo klinč i izvodimo tehnike iz istog, moraju da imaju jednaku efikasnost bez obzira da li je napadač u jakni ili majici bez rukava. U samoodbrani klinč je često rezultat borbe u stojećem stavu na distanci. Klinč predstavlja instiktivnu defanzivnu reakciju čoveka od udaraca i kao takav je vrlo čest u realnim situacijama. Inicijator klinča može biti napadač, ali i osoba koja se brani, a motivi ostvarivanja istog različiti (zadavanje udaraca, obaranje protivnika...).

Borba u parteru (borba na “zemlji”) je, kao i borba u stojećem stavu u klinču, sastavni deo pojedinih borilačkih sportova (brazilski jiu-jitsu, džudo, sambo, rvanje...). Razlike u parternoj borbi između borilačkih sportova uslovljenje su prirodom samog borilačkog sporta i pravilima koja se moraju poštovati tokom takmičenja. U realnim situacijama odsustvo pravila omogućuje napadaču razne aktivnosti u parteru. Borba u parteru je najčešće rezultat izvedenog obaranja ili bacanja, sa naše strane ili od strane protivnika. U slučaju da smo mi efikasno izveli obaranje ili bacanje, najčešće ćemo ostvariti dominantnu poziciju, a ukoliko je protivnik oborio nas, najčešće ćemo ostvariti podređenu poziciju. Bacanje ili obaranje ne mora uvek da bude uvod u borbu u parteru, često u realnim situacijama, podloga i objekti koji se nalaze u neposrednoj sredini mogu da utiču na gubitak ravnotežnog položaja, saplitanje i padove, kako nas tako i napadača.

U realnim situacijama najveći broj borbi pre ili kasnije “završi na zemlji”, odnosno pređe u borbu u parteru, što ovaj segment samoodbrane postavlja kao i ostale neizostavnim u njenom trenažnom procesu.

U realnim situacijama veoma je čest slučaj da osobe budu iznenada napadnute različitim napadima i različito motivisanim napadačima. Iznenadni napad može uslediti u toku razgovora sa osobom koja je do tog trenutka bila samo potencijalni napadač u fizičkom smislu ili napad može uslediti bez ikakve predstave o potencijalnoj opasnosti, kada smo okrenuti napadaču leđima ili bokom, odnosno kada postoji potpuno odsustvo vizuelnog kontakta sa napadačem. Postoji veliki varijabilitet napada kojima možemo biti iznenada napadnuti (udarci, zahvati, hvatovi, obuhvati, gušenja, razne kombinacije ovih...), ali isto tako realne situacije karakteriše manje ili više šablonsko ponašanje napadača, odnosno postoji određeni broj napada koji se najčešće ispoljava.

Tehnike koje se koriste u samoodbrani u ovom segmentu moraju imati visok nivo primenjivosti u najrazličitijim situacijama. Iznenadne napade karakteriše naglo uvođenje organizma u stresnu situaciju, zato odbrana mora biti jednostavna i efikasna.

 

Copyright © 2009 by Samodbrana.org. All Rights Reserved