Borilačke Veštine (Aikido, Ninjutsu, Kung Fu, Kendo...)

Borilački Sportovi (Džudo, Karate, Boks, Kik Boks, Rvanje...)

Samoodbrana (Šta je Samoodbrana?, MMA Self Defense - Kombinovane Borilačke Veštine u Cilju Samoodbrane)

 

Bitne razlike između ovih termina pre svega leže u motivima i ciljevima. Primarna svrha borilačkih veština bila je ovladavanje tehnikom borenja u cilju njenog korišćenja u borbi, odnosno ratu i samoodbrani. Iako su postojala takmičenja, ona nikako nisu bila sama po sebi cilj, prioritet je bio da pojedinac nauči da se bori, a ne da postigne uspeh na takmičenju. Vremenom je u borilačkim veštinama došlo do promena, odnosno fokusiranja istih na jedinstvo psihičke, fizičke i duhovne dimenzije ličnosti. U skladu sa tim, osnovni cilj borilačkih veština postao je poboljšanje individue u celini, a ne samo njeno fizičko osposobljavanje za borbu.


Takođe vremenom veliki broj borilačkih veština prerasta u borilačke sprotove. Ovaj transfer dovodi do zamene osnovnog cilja koji je sada orijentisan na postizanje što većeg uspeha na takmičenjima, odnosno savladavanje protivnika vodeći računa o pravilima konkretnog sporta. Neke karakteristike sporta koje omogućuju lakše sagledavanje razlika između termina koje analiziramo su sledeće:

 

-  Pravila i mere koje osiguravaju bezbednost takmičara (podloga na kojoj se vrši borba,

   rukavice, štitnici za različite delove tela, nedozvoljeni udarci, vremensko ograničavanje borbe,

   prisutnost sudije, doktora...).

-  Pravila koja omogućuju fer takmičenje (pol, uzrast, težina...)

-  Pravila koja obezbeđuju što interesantniju borbu za gledaoce (na primer, sudija ne

   dozvoljava pasivan klinč u boksu i insistira se na borbi, odnosno razmenu udaraca)...

U borilačkim sportovima, osim svega navedenog, postoji i specijalizacija određenog načina borenja (ovo se ne odnosi na MMA). Na primer u boksu takmičari razmenjuju samo udarce rukama, pritom ne razmišljaju o udarcima nogama, bacanjima, polugama, gušenjima... U džudo-u takmičari nisu opterećeni opasnošću od udaraca bilo kojim delom tela jer su oni zabranjeni i nisu sastavni deo ovog sporta. Takođe ono što karakteriše većinu borilačkih sportova je treniranje samo onih tehnika koje im mogu pomoći da ostvare što bolji sportski rezultat po određenim pravilima u tom sportu. Drugim rečima, jedan bokser neće trošiti svoje vreme na učenje tehnika bacanja koja se koriste u džudo-u jer u njegovom sportu ona nemaju praktičnu primenu. Danas nije redak slučaj da se u sportu zapostavlja vaspitni i moralni segment, pa često imamo vrhunske sportiste koji su skloni agresivnom i neadekvatnom ponašanju i primenjivanju stečenih sposobnosti u negativnom kontekstu.

Samoodbrana i borilačkie veštine imaju zajednički cilj poboljšavanja individue u celini ali segment koji borilačke veštine u određenoj meri odvaja od samoodbrane je priroda njenih tehnika borenja. Jedan od faktora koji negativno utiče na primenu borilačkih veština u realnim situacijama je tradicija, odnosno tvrdoglavo treniranje tehnika koje su tradicinalni deo i nasleđe određene borilačke veštine bez kritičkog pristupa, često propraćeno neiskustvom u realnim situacijama i odsustvom sparinga, čime izostaje i realno sagledavanje efikasnosti tih tehnika. Samoodbrana uvek mora biti otvorena i spremna za korigovanje svojih tehnika u skladu sa realnim situacijama a većina borilačkih veština to nije. U pojedinim veštinama ovladava se tehnikama korišćenja oružja čije je nošenje u današnje vreme zakonski zabranjeno, samim tim praktičnost posedovanja tih tehnika u samoodbrani je znatno umanjena. Veliki broj tehnika samoodbrane „golim rukama“ u određenim borilačkim veštinama zasnovan je na odbrani od udaraca i drugih napada koji nisu karakteristični za realne situacije ili bar njihov način izvođenja to nije i kao takve imaju relativnu primenu.

 

Borilački sportovi, za razliku od borilačkih veština, ne dele zajednički cilj sa samoodbranom u poboljšavanju individue u celini. Iako većina ljudi smatra da uključivanje u određenu sportsku organizaciju samo po sebi podrazumeva i formiranje nekih kvalitativnih karakteristika ličnosti pored sticanja određenih fizičkih sposobnosti, to nažalost danas nije slučaj. Vaspitna funkcija velikog broja ovih organizacija je zapostavljena, a motivi uključivanja i insistiranja na treningu istih danas često pogrešni. Velike razlike između sporta i samoodbrane leže i u uslovima u kojima se borba odvija. Ako smo napadnuti „na ulici“ nemamo odgovarajuću zaštitnu opremu, napadač nas sigurno nije izabrao da budemo u njegovoj težinskoj ili uzrasnoj kategoriji. Nema sudije koji će prekinuti borbu. Sve je dozvoljeno, svaki udarac, zahvat, poluga... Šanse da će napadač pristati da se borimo samo udarcima rukama ili da se rvemo bez udaraca ne postoje. Nema doktora koji će nam odmah pružiti pomoć... „Na ulici“ se ne sakupljaju poeni, nego se u ekstremnim slučajevima bori za život!

 

Iz svega navedenog se jasno vide razlike između motiva, ciljeva i drugih karakteristika borilačkih veština, borilačkih sportova i samoodbrane. Neosporno je da će treniranje bilo koje borilačke veštine ili borilačkog sporta i usvajanje tehnika istih na određenom nivou sigurno povećati sposobnost samoodbrane individue koja se njima bavi, ali u najvećem broju slučaja neće u potpunosti ispuniti funkciju samoodbrane.

 

Ćeran Petar.

 

 

Copyright © 2009 by Samodbrana.org. All Rights Reserved